ШТАБ ШЕКУЛАРСКО-ТРЕБАЧКОГ БАТАЉОНА У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ Влајко Н. Лабудовић,

ШТАБ ШЕКУЛАРСКО-ТРЕБАЧКОГ БАТАЉОНА ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

У Шекулару Љета Господњег 2022. године. Записао Влајко Нојов Лабудовић, из Шекулара.

Официри штаба Шекуларско-требачког батаљона у ратовима, од 1912. до 1916. год- ине, за ослобођење од Турског, и од 1914. до 1918. године од Аустроугaрског ропства (њихове биографије - укратко).

Мило Кењић (08.08.1880 – 07.08.1962.), рођен је у Шекулару, од оца Станоја и мaјке Дивне, рођене Лутовац, из Дапсића. По завршеној основној школи уписао је војну школу на Цетињу гдје га је запазио књаз Никола Петровић лично, па је по завршетку школовања неко вријеме био у служби на Двору. Руководилац војне школе, тада, је био сердар-ђенерал Јанко Станков Вукотић а један од предавача ђенерал Радомир Лукин Вешовић. Они су своје војничко знање стицали на Војној академији у Казерти – Итали- ја, па је Мило имао од кога да научи „војнички занат“.

Као капетан друге класе био је командант Шекуларско-требачког батаљона са којим се борио за ослобођење, и уједињене Српског народа, у Првом балканском рату против Турске 1912. године, Другом балканском рату, против Бугарске 1913. године, и Првом светском рату од 1914. године па до капитулације црногорске војске јануара 1916. године. Легендарни командант Мило Кењић, и већи дио његовог батаљона, је тада заробљен и са осталим сапатницима бива интерниран у злогласним логорима Аустроугарске: Болдогасон (Мађарска), Нађмеђер (Словачка) и Нижидер (Аустрија). О паклу у тим логорима најбоља су сведочења у књигама Трифуна Ђукића „ Дневник заробљеника из Болдогасона“ и Риста Ковијанића „ Нађмеђерска долина смрти, на гро- бовима 6.000 српских мученика“.

По повратку из заробљеништва, указом Краља Петра Првог Карађорђевића, при- знати су му официрски чинови и одликовања из црногорске војске као и осталим официрима његовог батаљона. Као пешадијски мајор службовао је у Требињу и Вара- ждину и као потпуковник у Крушевцу, у својству помоћника команданта Војног окру- га, гдје је на лични захтјев пензионисан 26.06.1939. године. У априлском рату 1941. го- ине поново је заробљен и читави Други светски рат је провео у њемачком логору Осна- брик. За ратне заслуге одликован је Златном Обилића медаљом, Споменицом из Срп- ско-турског рата 1912. године, Споменицом за ослобођење и уједињење 1914 -1918. го- дине, Витешким крстом (од Министарства одбране Грчке), Орденом за храброст (од Грчког Министарства рата), Орденом Свете Ане (од Руског цара Николаја Првог Рома- нова), Орденом Југословенске круне (од Краља Петра Првог Карађорђевића), Орденом Књаза Данила (од Краља Николе Првог Петровића)...

У својству команданта Источне војске у Балканским ратовима, Санџачке војске у Првом светском рату, команданта Шумадијске дивизијске области... ђенерал Вукотић је дао следеће мишљење о Милу Кењићу: „ Потпуно се слажем са оценом коју је дао пук- овник, господин Мило Матановић, о пешадијском капетану прве класе, сада мајору, го- сподину Милу Кењићу. Нарочито ми је написати да је господин Кењић показао редак, ако не и јединствен, пример издржљивости и пожртвовања, када је у Балканском рату као озбиљно рањен наставио командовати својим батаљоном, за читавих петнаест дана, учествујући скоро сваког дана у борбама под врло тешким теренским а нарочито клим- атским условима“. Не мало пута исти командант је господина Кењића називао другим Обилићем, зато што је самоиницијативно отпочео борбу против Турака прије Балкан- ског рата, када га је погранични комесар, у писму, прекорио ријечима: „ Аферим ти, ју- наче, када си без одобрења Краља Господара објавио рат Турској.“ На ово писмо, као одговор, Мило је послао свога курира да комесара обавијести следеће: „ Пера, мастила и хартије немам, а када се куће пале и српска дјеца убијају, војници не траже дозволу да ли ће им поћи у помоћ“. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду под презименом Ке- нић.

Мило Кењић се први пут оженио 23.04.1912. а развео 20.06.1926. године са Магда- лином-Магдом Јелић, из Грачанице, од оца Михаила и мајке Рачке, рођене Вугделић. Имали су кћерку Јелену (24.04.1912.) која је у првом браку са Новом Марићем, из Ан- дријевице, имала сина Бранка (проф. Енглеског језика који је живио и сахрањен у Ан- дријевици а у другом браку са Вукманом Ђукићем имала сина Бојка који живи у Бео- граду). У другом браку, Мило Кењић, са Савком Фрањовом Вала, из Загреба, обродио је сина Бранислава.

Бранислав Милов Кењић (16.10.1927.) је имао синове Драгана, Милорада и Душана и кћерку Весну. Драган Браниславов Кењић, правник, са супругом Сунчицом има кћер- ку Машу која живи у Београду. Драган је погинуо као војник (мистериозно) на одслуж- ењу војног рока у Сомбору. Милорад Браниславов Кењић, дипл.инг. машинства, са Сн- ежаном Трајанчевић има кћерке Иву и Машу, које живе у Београду. Душан Бранислав- ов Кењић, дипл. инг. пољопривреде, са супругом Оливером има сина Петра и кћерку Ирину. Живе у Торонту-Канада. Весна Браниславова Кењић-Глигоријевић, са супругом Ацом има синове Драгана и Вељка. Живе у Београду.

Андрија Поповић је рођен 28.10.1869. године у Шекулару, од оца Сава (??? – 30. 02.1903.), свештеника, и мајке Магре Вукове Пешић (??? – 03.02.1892.) из Трепче. Богословску школу је учио у манастиру Острог и завршио је са одличним успјехом. У истом манастиру је рукоположен, од црногорског митрополита Митрофана (Бана), за ђакона 07.06.1891. а за јереја (свештеника) 12.06.1891. године и наслиједио оца Сава (Гавровог) на Шекуларској парохији, гдје је народу и Цркви служио пуних 30. година. Од духовних власти одликован је Црвеним појасом (од Епископа Захумско-херцегова- чког), Бедреником (од Епископа Пећког Јеротеја у манастиру Гориоч код Истока) и у чин протојереја у Призрену (од Епископа Рашко-Призренског Серафима).

У ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године био је војни свештеник и бо- рац у свим војним формацијама: Шекуларско-требачком батаљону, Лимској дивизији, Санџачком одреду, Дечанском одреду, Горњовасојевичкој бригади... Учесник је свих великих битака и бојева, за ослобођење Српског рода, од Косова (Пећ, Дечани, Ђако- вица...), Скадра, Брегалнице, Вихре, Гласинца, Паштан брда, Добруна, Вишеграда, ... гдје је и као борац показао велику храброст и пожртвовање. Послије капитулације црн- огорске војске, коју је потписао њен врховни комадант-суверен Краљ Никола Петров- ић, поп Андрија није хтио да положи оружје па је комитовао са својим шекуларцима до јуна 1916. године када су заробљени и интернирани у злогласне логоре смрти Нађмеђер и Болдогасон. На интервенцију уваженог Митрополита Митрофана (Бана) код аустро- угарских власти бива ослобођен са још пет црногорских свештеника и долази у Шеку- лар пред нову 1917. годину. За ратне заслуге је одликован, од државних власти, Злат- ном Обилића медаљом, Јубиларном медаљом Краља Николе Петровића, Освећено Кос- ово 1912. године, Крстом 1913. године, Ратном споменицом Краља Петра Првог Кара- ђорђевића 1914 -1918...

Оженио се и вјенчао на Светог Василија Острошког 1891. године а вјенчао га је стр- иц, велички прота Шћепан Дмитров Поповић, а кумство је обновио са Радосавом, син- ом Велимира Булића из Шекулара. У браку са протиницом (попадијом) Миленом, рођ. Вуковић (Радевић), од оца Милоша и мајке Марије из Лијеве Ријеке, својом и Божијом вољом, обродили су шеснаесторо дјеце, (осам синова и осам кћери) синове: Јеремију, Данила, Владету, Живка, Владимира, Бранка, Светозара и Мирка и кћерке: Томну, То- му, Миросаву, Даринку, Даницу, Иконију, Магдалену и Василију. Још док су живјели у Шекулару упокојиле су се у Господу невине дјечије душе, синова: Јеремије (17.05. 1893.), Живка (14.08.1903.), Светозара (12.09.1914.) и кћерки: Томе (14.09.1895.), Дари- нке (12.06.1897.), Данице (27.05.1900.) и Иконије (23.04.1904.).

Прота Андрија Савов Поповић је, са остатком фамилије, у очи Петровдана 1921. године преселио из Шекулара у Метохију - Општина Исток. Наставио је са службом у Источкој парохији до одласка у заслужену пензију када га је наслиједио син Владета, јереј, са којим је, уз помоћ вјерног народа Метохије, подигао велелепну цркву у центру Истока (посвећена блаженопочившем Краљу Петру Карађорђевићу) гдје су служили и Богу се молили за спас Српско рода све до своје мученичке кончине. Велики прота Андрија није хтио да напусти свој дом и парохију, пркосио је арнаутима и ако је знао да му спремају ликвидацију, што се и десило на празник Усековања главе Светога Јована Крститеља 11.09.1943. године у својој 74-ој години живота. Сахрањен је на Старом ист- очком гробљу а његови земни остаци су 1968. године пренешени и похрањени у поро- дичној гробници на Новом источком гробљу. Парастос је проти, и свим упокојеним члановима његове породице, служио Епископ Рашко-призренски, господин Павле, пот- оњи Патријарх Српски.

Данило Андријин Поповић, учитељ, радио је као референт у Министарству просве- те Краљевине Југославије и управитељ школе у Истоку. Ожењен је Загорком Анђелко- вом Шопић, учитељицом из Косовске Митровице, по Госпођинудне 1932. године.

Владета Андријин Поповић, рођен је у Шекулару 13.03.1901. године. Гимназију је учио у Београду а Богословску школу у Сарајеву и Призрену. Рукоположен је у чин ђа- кона 06.03. а у чин јереја 13.03.1927. године у Пећкој патријаршији од Епископа пећког Јеротеја. Одликован је Црвеним појасом 29.04.1934. године од Епископа Рашкоприз- ренског Серафима а за рад у друштву медаљом Црвенога крста Југославије. Стријељан је од стране безбожника-партизана под Космајем 1944. године. Имао је синове Момира, Сава и Драгана и кћерку Зорицу.

Владимир Андријин Поповић је умро у Истоку 19.01.1922. године у 17-ој години живота.

Бранко Андријин Поповић је завршио Војну академију у Београду 1932. године и службовао као капетан војске Краљевине Југославије.

Мирко Андријин Поповић је завршио права и био судија у Истоку и Ђураковцу.

Томна Андријина Поповић је удата за, капетана, Божа Вукадиновог Божовића -Шекуларца. Миросава (Мирга) Андријина Поповић је удата за, капетана, Зарију Луки- ног Матовића – Шекуларца, од кога су син Милош и унук Андрија.

Михаило Радев Божовић (1882 – 07.09.1915.) рођен је у Шекулару гдје је стекао основно образовање а на Цетињу је завршио Војну школу. Био је командир Орашке чете у Шекуларско-требачком батаљону за вријеме Првог и Другог балканског и Првог светског рата. Учесник је битака на Скадру, Брегалници, Вихри, Гласинцу, Паштан бр- ду... гдје се показао као храбар, мудар и неустрашив командир и борац. Када је осло- бађано Косово и Метохија распоређен је за командира регрутског батаљона у Ђакови- ци. Носилац је Златне Обилића медаље, Освећено Косово 1912. године, Крста 1913. го- ине и др. Оболио је од пјегавог тифуса и умро у Чајничу 07.09. и сахрањен у истом мје- сту 08.09.1915. године. Опијело су обавили свештеници, Андрија Савов Поповић, Вели- мир Протић и чајнички парох Гавро Комадиновић.

Ожењен је Милицом Добричанин (10.10.1888 – 1961.), са којом се вјенчао 17.02. 1908. године и обродио синове Батрића и Бранка и кћерку Ксенију (26.05.1913.), удату Чукић у Доњој Ржаници.

Батрић – Бајо Михаилов Божовић (16.04.1909 – 19.11.1941.) био је предсједник Ше- куларске општине до 1941. године када су га убили комунисти, у 32-ој години живота, на путу према Ријеци Марсенића, на мјесту које се од тада зове „Бајов мост“. Сахрањен је на мјесном гробљу у Јашовићима. Ожењен је Зорком Милуновом Јелић (19.02.1919.) из Грачанице. Обродили су кћерке Верицу-Веру (26.09.1938 – 22.09.1956.) (умрла као гимназијалка) и Евицу-Еву (14.12.1941.), удату Болевић.

Бранко Михаилов Божовић (18.08.1911-1945.) био је подпрдсједник Општине Шеку- лар када је избио Други свјетски рат. Као монархиста опредијелио се за отаџбински по- крет. Прошао је Босанску голготу, пакао Лијевча Поља и стигао до Словеније гдје је мученичком смрћу завршио свој млади живот у 30-ој години живота. Ожењен је Мили- цом Богавац (12.03.1916 – јануар 1944.) која је звјерски убијена од стране комуниста у седмом мјесецу трудноће, у Барама Краљским. Обродили су сина Борислава – Бора (30. 05.1939 – 12.04.1948.).) и кћерке Босиљку - Босу (19.07.1941.), удату Болевић и Софију- Софу (30.10.1943.), удату Шоћ.

Драгиша Заријин Марјановић био је поручник регуларне војске Црне Горе у Ба- лканским и Првом свјетском рату – командир Трешњевачке чете у саставу Шекулар- ско-требачког батаљона. Када је командант батаљона, Мило Станојев Кењић, био рањ- ен у борбама на планини Мокри (и када би службено био одсутан) команда над батаљо- ном је повјеравана, тада већ капетану, Драгиши Марјановићу. Формирањем Црногорске дивизије 08.06.1913. године, за командира четврте чете, четвртог батаљона, четврте бр- игаде именован је капетан Марјановић. Покушао сам да, већ дуго времена, дођем до неког од његових браственика да бар нешто више сазнам и напишем о његовом после- ратном животу и раду али су сва обећања „пала у воду“.

Радосав – Рако, син Павла Радосавовог, Марсенић(1887 – 1921.) био је поручник регуларне војске Црне Горе када је почео Први балкански рат. Наименован је за коман- дира Ријечке чете у Шекуларско-требачком батаљону са којим је учествовао у свим бо- рбама током Првог и Другог балканског и Првог свјетског рата. Заробљен је од стране Аустроугарске војске јула 1916. године и интерниран у логор Бодогасон гдје су робија- ли официри црногорске војске. У новонасталој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Сло- венаца унапријеђен је у чин капетана прве класе. За вријеме робијања, у злогласном Болдогасону, оболио је , што је био узрок његове преране смрти у 34-ој години живота. Сахрањен је, на мјесном гробљу села Ријека Марсенића, уз све војне почасти онога вре- мена. Није био жењен.

Иван Делетић, рођен је у Шекулару од оца Арса (Пантовог) и мајке Ружице, рођ- ене Марсенић. Растао је у бројној породици, као најмлађи син, и када је завршио осно -вно школовање у Шекулару уписао се у Војну школу на Цетињу. Као поручник, регу- ларне војске Црне Горе, био је командир Мезгаљске чете у Шекуларско-требачком батаљону. Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1916. године када је са осталим шекуларцима, одведен у логор Болдогасон (Мађарска) гдје је робијао до 1918. године. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији, признати су му чинови официра из Војске Црне Горе. Као капетан прве класе службовао је у Сарајеву. Ожењен је Даринком Поповић из Лушца, код Берана, са којом није имао порода.

Велимир, син Боја Маријановог, Нововић (??? - 1941.) био је поручник регуларне војске Црне Горе када је ступио у Први балкански рат, са Шекуларско-требачким бата- љоном, гдје је био командир Требачке чете. Са истим батаљоном је прошао сва ратишта у Првом и Другом балканском и Првом светском рату. Заробљен је јула 1916. године, са братом Новицом, и интерниран у Аустроугарски логор Болдигасон гдје је робијао до 1918. године. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са чиновима и одлико- вањима из црногорске војске, преведен је у војсци те Краљевине. У војсци Краљевине Југославије је напредовао до чина подпуковника гдје га је затекао априлски рат 1941. године. Одступао је са својом војском према Грчкој и даље ка Блиском истоку. Брод којим су се превозили, преко Егејског мора, торпедовали су Њемци и ту је завршио свој војнички и животни пут, храбри, мудри и одважни краљев официр Велимир Бојов Нов- овић. У браку са Параскевом обродио је кћерке Бранку и Миру које су живјеле у Беог- раду.

Вукашин, син Јефта Лекиног,Лекић(+ - 18.01.1921.), као поручник војске Црне Горе, био је командир Радмужичке чете у Шекуларско-требачком батаљону са којим је прошао сва ратишта која је овај батаљон водио од 1912. до 1918. године. Носилац је многих ратних одликовања. Сахрањен је на мјесном гробљу у Кукаљима – Шекулар. Братство Јефтовића се радо сјећа свога претка Вукашина и његовог рођеног синовца Милисава Вуксановог, чувеног комитског војводе, чије је војевање записано на најље- пшим страницама историје ломнога Шекулара! Ожењен је Илинком Зоговић, из Машн- ице, са којом је обродио синове Вукоту, Михаила и Милорада и кћерке Магу (08.12. 1897.) и Драгу (16.01.1898).

Вукота Вукашинов Лекић (11.10.1891 - !945.), вјенчао се 26.10.1931. године са Анђ- ом Дедовић, из Грачанице, са којом је обродио сина Вучину (12.04.1936 – 19.05.1936.) који је умро као дијете. Стријељан је у Словенији 1945. године.

Михаило Вукашинов Лекић (25.10.1899.) оженио се и вјенчао 09.02.1933. године са Милосавом Дедовић, из Грачанице, са којом је обродио синове Микосава (24.03.1943.), Вукашина (29.09.1948.) и кћерке Росанду (09.11.1934.), Станицу (03.04.1939.), Станојку (15.04.1944.) и Милојку (01.12.1946.).

Милорад Вукашинов Лекић (30.10.1907 – 1945.), вјенчао се 26.01.1936. године са Јеликом Ђоковом Кљајић, из Загорја, са којом је имао сина Данила – Дана (10.01.1939.). Са братом Вукотом је стријељан у Словенији маја 1945. године. Данило је у браку са Стојанком – Цојом Петровом Марсенић, са Навотине, обродио синове Душана, Добра- шина и Петрашина и кћерке Данојлу, Милку и Илинку.

Миро Лабудовић (12.02.1872 – 17.11.1917.) рођен је у Шекулару, од оца Милоша и мајке Јелене, рођене Прашчевић, из Будимље. Ту је стекао основно образовање и касни- је уписао Војну подофицирску школу на Цетињу. Када је отворена школа за официре (академија), био је у првој класи, и успјешно је завршио. Као поручник регуларне вој- ске Црне Горе био је командир Орашке чете у саставу Шекуларско-требачког батаљо- на. Прошао је сва ратишта гдје је овај батаљон учествовао, за ослобођење Српског ро- да, од 1912. до 1916. године, када бива заробљен и интерниран у логор Болдогасон гдје је ликвидиран (самовољом некаквог злотвора) из ватреног оружја. И као подофицир и као официр ревносно је вршио службу и повјерене му задатке. Био је паметан стареши- на, јунак без узмака, и гдје је било најтеже и најопсаније био је пред својим војнцима за шта је много пута одликован и награђиван. Од Краљевине Црне Горе добио је у Благају (Требовићу), код Пећи, кућу и два хектара плодне земље гдје му је породица живјела неко вријеме. На предлог Збора Шекулара добио је, од Краља Николе Првог Петровића, два хектара земље на планини Мокри, која се и данас (у народу и катастарским књига- ма) званично зове „ Мирово исе“. Ожењен је Планом Негојевом Матовић са којом је обродио синове Марка и Станка (умрли као дјеца) и кћерке Мируну и Драгуну, које је „покосила шпањолка“- шпанска грозница. Са мајком су преживјели синови Лабуд и Јанко и кћерка Иконија (удата Бракочевић).

Лабуд Миров (18.11.1898 – 15.05.1945.) је у браку са Станијом Лекином Бракочев- ић (14.02.1901.) обродио бројни пород, синове: Милутина (27.02.1922.), Драгутина (02. 08.1923.), Драгољуба (12.03.1925.), Стефана (01.03.1929.), Грујицу (14.03.1931.), Ђури- цу (29.01.1933.) и Милана (14.08.1940.) и кћерке Драгицу (28.08.1927.), Раду (26.02. 1936.) и Миланку. (30.05.1938.).

Јанко Миров (08.02.1904.) је ожењен Станицом Мијаилевом Маслар (07.03.1908.) са којом је обродио синове Радивоја (29.05.1933.), Боривоја (07.01.1935.), Ђорђија (15.01. 1939.) и Бранимира (12.01.1943.) и кћерке Душанку (09.12.1940.), Иванку (07.07.1931.) и Марицу (16.02.1937.). Мирово потомство се радо сјећа, кроз причу и историју, њего- вог војничког пута, ратовања и мученичке смрти.

ЧЕРА - ПРЕДАЊЕ О ШАЉАНИМА

Пише Генерал Милош Гојковић

Осим породица Живаљевића и Петровића, крајем 17. или почетком 18. вијека у Велику се доселио неки Чера, који је, наводно, пребјегао из Шаље (подручје у северној Албанији), из мјеста Черем, због страха од освете за почињено убиство, односно, гдје је био ''пао на крв''. Прије доласка у Велику задржао се са своја два брата у насељу Хоте код Плава, али због свађе с Турцима браћа су се морала раздвојити и отићи сваки у свом правцу. Од тада се Чериној браћи губе трагови, а он долази и насељава се у Велику. Мјештани су га примили пријатељски, повјеровали су у његову причу без икакве провјере и, обзиром да је дошао из мјеста Черем у Шаљи, дали му име ''Черa -Шаља''. По дијелу надимка ''Шаља'', његови потомци се називају ''Шаљани''.

Андрија Јовићевић истиче: Сви Шаљани воде ''дријетло'' од некога Чере, који је у Шаљи ''пао на крв'' и добјежао амо, гдје се најприје населио у дну Велике, на Иван-пољу. Чера је овдје нашао Живаље (Живаљевиће) и Петровиће, који су, према томе, најстарији. Чера је био католик, али је овдје пријешао у православље, оженио се дјевојком једног Живаља и с њом изродио седам синова, од којих су му четири умрли без порода, а од остала три сина - Крта, Јоке и Ивана воде поријекло сви Шаљани, који броје десет братстава са 153 куће''.

Радосав-Јагош Вешовић истиче да су се ''Шаљска братства разродила од три сина некога Чере католика, који се доселио из Шаље, гдје је био ''пануо на крв'', и настанио се у Великој код Живаљевића. Ту припадају: Јокићи, Гојковићи, Симоновићи, Бошковићи(1), Голубовићи, Кнежевићи, Радуловићи, Микићи, Брковићи и Касумовићи. Свих је 155 кућа. Сви славе св.Николу, и прислужују св.Симеуна (3.фебруар). Набрајају 8 - 9 пасова до свога заједничког претка који је у Велику дошао прије више од 250 година''.(2)

Богдан Лалевић и Иван Протић, су записали:''Ово износимо накнадне податке, које смо добили од Г.Ј. Поповића - учитеља, о Шаљанима чији је предак Чера или Чела, ковач из Шаље у арнаутлуку. Настанио се у Иван-поље, и од Живаљевића узео некакву кривну. Прича се кад је почео да ради, оде дим од његова стана уза све село. Он изроди седам синова. Тада су у Плаву владали Реџепагићи, који су сва српска села држали и узимали четвртину. Они науме да и Велику присвоје, чему се одупру Черини синови, а и остали. Они (Реџепагићи)ухвате једног Живаљевића, једног Бјелановића, једног Огњановића и једног Черина сина. Черин син не пристане да им буде чипчија, те га они уморе стављајући му на прси камен од 70 ока и положивши га везаног у воду. Остали пристану и Живаљ прода земљу свога племена за неколико шиљежи, Бјелановић за ''Шибу'' (врло дугачку пушку), Огњановић за ''Корду'' (некакву сабљу). Остали Черини синови се стану крвити и убију 12 Плављана, а они тројица изгину, а остали подпадну под власт плавских ага. Од остала три Черина сина - Јока, Крта и Ивана су садашњи Шаљани у Велици''.(3)

На научном скупу који је одржан од 21. - 23. јуна 1990. године на Цетињу у организацији Института историјских наука Црне Горе, проф. др Мирко Барјактаровић је истакао:

''Према предању, прије десетак генерација добјежао је амо, из страха од освете, неки Чера католик из сјеверно-албанског племена Шаља, у Велику, оженио се од Живаљевића и примио православну вјеру. Познато је да су од освете у прошлости људи бјежали из свог завичаја. Бјежало се кад-кад и у етнички туђу средину (ми то називамо емигрирањем). О томе говоре примјери Леке из Климената, од кога ће у Цеклину да нарасте дио тамошњег становништва. По предању које је Хан записао, такав је случај и са Красом. Исто се десило и са Чером у Велици, гдје се оженио и од њега потекла група родова''.

Миодраг Брковић и Предраг Брковић износе следеће податке о Чери:

''Први досељеник у Велику, крајем седамнаестог вијека, био је Чера, предак свих Шаљића и родоначелник племена Шаљића, који је ту затекао породицу Живаљевића, а вјероватно и Петровиће. Имао је тада између 25 и 30 година. По његовим ријечима, дошао је из мјеста катуна Черам, летњег насеља сточара у масиву Проклетија, које се налази на висини од 1.303 м/н.в., изнад Гусиња, на простору гдје су насељена арбанашка племена Хоти и Шаљани и гдје се одвијала само сточарска производња. Житељи Велике дали су му име по мјесту из којег је дошао - Черам, и притом, због лакшег изговора, уклонили су слово ''м'' из назива, тако је остало име Чера. Његове потомке по широј локацији гдје се налази Черам, назвали су Шаљићи и то све док нијесу уведена презимена по братствима.

Миодраг и Предраг Брковић се позивају и на следеће наводе хроничара Растка Шаљића (1995.): ''С обзиром да код арнаута и католика данас нема нити постоји име Чера, а, такође, ни код Срба не постоји такво име, што нас наводи на сумњу да Чера није право име нашег родоначелника већ да је сковано по месту Черам одакле је дошао наш предак. Своје разлоге доласка у Велику није саопштавао, а, такође, о свом поријеклу и мјесту одакле је дошао није причао до смрти. Пред своју смрт, у дубокој старости, рекао је да је из Скадра дошао у Черам, бјежећи од крвне освјете, заједно са два брата и оцем. Потјера их је убрзо стигла и том приликом погинуо им је отац Лека. Успјели су да побију цијелу потјеру и да освете оца, а затим стигли изнад Гусиња, у Хоте, гдјесу се договорили да бјеже на три стране. Два старија брата побјегла су у Метохију, један у околини Дечана, а други у околини Косовске Митровице, гдје њихови потомци и данас живе''.

Миодраг и Предраг Брковић о Чери још износе да, када је ''дошао у Велику, биле су само двије куће-Живаљевића и Петровића. Чера је говорио српски и био вјере хришћанске, тако да му није било тешко да успостави контакт са становницима Велике. Предање каже да је познавао коларски и пушкарски занат, а то је била ријеткост у то вријеме, што указује да ове занате није могао да изучи у планинском селу - катуну Черам, већ у развијеној средини као што је Скадар. Све то говори да је Чера имао добро животно искуство стечено у средини која је била развијенија него ова у коју је дошао. Познавао је многе послове за које житељи Велике нису ни знали. Та предузимљивост и познавање разних послова, омогућили су му лакше прилагођавање у дивљини у коју је дошао и могућност да лакше настави свој живот. Становници села Велика опчињени Черином виталношћу, покретљивошћу, способношћу за сналажење и у најтежим условима, радо га прихватају у своју средину. Живаљевићи се нијесу двоумили да му дају своју одиву за животног сапутника. Даље, предање каже да је Чера, као врло способан човјек, уз помоћ пријатеља Живаљевића на Иван пољу направио колибу. Када је запалио прву ватру у колиби Величани су пратили како ће се понашати дим. Појавом првог дима из колибе, угледали су како се дим диже у вис, затим се проширио по цијелој Велици до Чакора, Ваганице и Приједола. Величани су то протумачили као знак да ће његови потомцинаселити цијелу Велику, што се касније и обистинило''.(4)

Најзад, о поријеклу величких Шаљана постоји још једно, тзв. ''Бованско предање'', које је записао Растко А. Шаљић. Он тврди '' да је ово предање било веома живо код памтиша у Бовану (Бјелопавлићи) све до 1860. године, када је Бован до темеља порушен''.

По овом предању, у годинама Кандијског рата (1645 - 1669) између Венеције и Турске, Ђуро Иванов Кадић, са два брата и неким другим ратницима из Бјелопавлића прешли су на Млетачку територију, у Боку Которску. Од оних који су били способни за борбу Млечани су формирали хајдучке чете, ради заједничке борбе против Турака, а дозваљавали су им да изводе и самосталне оружане акције против свега што је турско. Хајдуци су у самосталним акцијама нападали турску војску и цивилно турско становништво. Убијали су, пљачкали и заробљавали турско робље. У једној од тих хајдучких чета био је и Ђуро Кадић, са два брата. Они су заједно са осталим хајдуцима чинили велика зла Турцима. По престанку Кандијског рата Млечани су хајдуке пребацили у Истру, одакле су после краћег боравка побјегли због лоших услова за живот и вратили се у свој завичај. Турци су дознали да су се хајдуци вратили и организовали су потјере за њихово хватање. Због тога Ђуро по други пут са браћом напушта свој дом у Бовану, бјеже преко Скадра и сјеверне Албаније и склањају се у мјесто Хоти код Плава. Ту се раздвајају и крећу свако на своју страну. Ђуро се задржава и крије у Велици, а његова браћа продужавају пут у Метохију, и то један брат у Истинић код Дечана, а други у брда изнад Ибарског Колашина. Оба Ђурова брата су се потурчила и није познато како су се представили кад су стигли у нову средину. Ђуро је Величанима испричао да је из мјеста Черем у Шаљи побјегао због ''крви'', да је по занимању колар, да зна и да кује. Они су му повјеровали и дозволили да се насели, прво на Иван-поље, а нешто касније код Вукадиновог потока. Неколико година послије бјекства из Бована, Ђурови рођаци су дознали да је он жив и здрав и да се налази у Велици, где се крије под новим именом Чера-Шаља. У то вријеме Гусиње, Плав, Пећ и сјеверни дјелови Албаније административно су припадали Дукађинском санџаку.

Кадићи из Бована су памтили и преносили предање о Ђуру (Чери), у доста јасном и живом сјећању све до 1860. године, када је Тодор Кадић убио књаза Данила. Због овог убиства Петровићи су ''убили 24 чељади Кадића'', село Бован је потпуно разорено, а они Кадићи који су успјели да побјегну, крили су се у великој тајности и растурили се по бијелом свијету. У тој бјежанији за спас голих живота, морали су да мијењају своје име и презиме, исто онако како је то раније урадио њихов рођак Ђуро Кадић, када је при доласку у Велику постао Чера Шаљанин. У растури и бјекству 1860. године неколико Кадића је побјегло у мјесто Врак код Скадра.(5)

Др Јован Ердељановић у књизи Стара Црна Гора, Етничка прошлост и формирање црногорских племена, каже: ''По испитивању П. Шобајића знамо, да је у Бјелопавлићима до 1860. године заиста живјело јако браство Кадићи, које се послије иселило у Враку код Скадра''.(6)

Сва изложена предања о родоначелнику величких Шаљана су записана усмена предања, која су се преносила с колена на колено. Усмена предања, као извор сазнања неког догађаја и појаве из прошлости, често су недовољно поуздана, ако их на вријеме хроничари не запишу. У овом случају, усмена предања о претку величких Шаљана су почела да се записују тек почетком 20. вијека, односно након око 200 година од Чериног доласка у Велику.

Да би се могло поузданије оцијенити шта је из свих наведених прича о поријеклу величких Шаљана права истина, треба анализирати шта је у овим причама исто или у битном слично, а у чему се она разликују.

У свим изложеним предањима заједничко је: да је родоначелник Шаљана дошао из сјеверне Албаније у Велику крајем 17. или почетком 18.вијека; одлично је говорио српски језик; побјегао је овамо због страха од крвне освете; тадашњи становници Велике, Живаљевићи и Петровићи повјеровали су у његову причу и пријатељски га прихватили; да је познавао коларски занат; да се оженио из породице Живаљевић; да је имао седам синова, од којих су четири без порода погинули у борбама са Турцима, а тројица су имала потомство.

Изнијета предања разликују се у вези са поријеклом тога родоначелника и његовим именом. Најзаступљенија су мишљења да се предак величких Шаљана звао Чера по мјесту Черем из Шаље, те да је он по вјеросповјести био католик, а да је по доласку у Велику прешао у православље. Међутим, врло увјерљиво делује и предање по коме Чера потиче из Бована у Бјелопавлићима од братства Кадића и да му је право име било Ђуро.

Предање да Чера потиче ''из црногорских фамилија'' и да је српског поријекла, ближе је истини од предања да је ''Чера био католик и по доласку у Велику прешао у православље''.

Обзиром да је Чера био поријеклом из пламена Шаље, које је за вријеме Скендербегово (Ђорђе Кастриотић 1403 - 1468) ''а и много касније'' било српско племе, онда је ближе истини да је Чера у вријеме његовог пребјега у Велику био Србин. Шаљани су примили католичку вјеру у првој половини 18. вијека, а Чера је дошао у Велику нешто раније. Он није могао прећи из католичке у православну вјеру, а да не буде претходно крштен у православној цркви, гдје би добио и српско име. Осим тога, врло је сумњиво како је Чера као дотадашњи становник Албаније, кад је доселио у Велику одлично говорио српски језик и познавао српске обичаје. Његово познавање коларског заната, који у планинском мјесту Черем није могао научити, указује да је он дошао у Велику из неког другог мјеста. И чињеница да родоначелник Шаљана и сва братства која од њега потичу славе Светог Николу, указује на његово православно поријекло. Сва Черина дјеца и њихови потомци имали су српска имена. Да је он био католик, из поштовања према својим прецима, макар једном од својих седам синова би дао католичко име неког од својих предака. Најзад, Величани не би примили човјека друге вјере у своју средину и оженили га православком због поштовања свога завјета, да одрже своју вјеру. У њиховој средини је свака друга вјера, осим православне, била неприхватљива, и тешко је повјеровати да су према католичкој вјери имали благонаклонији однос у односу на ислам. То истиче и Андрија Јовићевић: ''Никад нијесу дозволили да се иједан мухамеданац усели међу њих, а своју су вјеру тако чврсто држали, да међу њима није било ни једног случаја превјеравања''.(7)

Из свега изложеног, чини се најлогичнијим закључак да је предак величких Шаљана српског поријекла, да је своје право име и презиме саопштио затеченим мјештанима Велике, али је уз њихову сагласност и обећање да га неће одати, користио име Чера по месту Черем у коме је на путу за Велику извјесно вријеме боравио.